Da, Zanimljiva je to porodica Srbić. Gazda Jole je u ona vremena uspeo da od ničega naprave veliku kuću na četiri sprata sa okućnicom. Domaćinski se postupalo, i malo po malo, opremiše kuću. Pa još jednu, i još jednu. Za ono vreme, čudo. Jeste, ponekad bi se i zadužili, ali su sve dugove redovno vraćali. Novac su štedeli, i uvek ulagali u svoju malu privatnu zanatsku radnju. Nikome se nisu zamerali, a njegova se čula i slušala. Kako su godine prolazile, gazda Jole je postao uzor mnogim svojim komšijama i prijateljima. Prema svojoj deci je bio pravičan, ali i oštar kad je za time bilo potrebe.
Međutim, kako to već inače biva, gazda Jole je otišao na onaj svet. Deci, je u amanet ostavio rečenu kuću, nekoliko hektara zemlje, radnju koja je dobro radila, sa rečima da je paze, da ulažu u nju i da budu pravi i pošteni domaćini. Deca su na početku zaista i čuvala sve što je gazda Jole mukotrpnim radom stekao. Ipak, gazda Jole je sve više padao u zaborav, a deca su počela da se svađaju sa komšijama, sa mušterijama, pa i međusobno. Polako su se gasili...
Imanje je vremenom propadalo, i ono malo mušterija što je dolazilo, to je bilo više iz navike nego zbog kvaliteta jer nije ulagano u radnju, te su trecu generaciju Srbića su dočekali dugovi. Firmu su zvanično gurnuli pod stečaj, pa su radili na crno. Iako su dve kuće prodali, dobijeni novac ipak nisu ulagali u radnju, u nove tehnologije, već su od tih para životarili...
Najzad, kad već nisu imali gde, mladi i pun snage Andrej, ubedi ostale ukućane da naprave posao sa jednom inostranom firmom.
- Kojom? - upitaše ukućani.
- Ne brinite ništa. Ja sam odličan prijatelj sa njihovim gazdom. Ako im prodamo pola prvog sprata ove naše kuće, imaćemo para ko pleve... Čak će i Milka i Jovana moći da se zaposle u novootvorenoj zajedničkoj radnji.
- Ali ja neću da radim za strance. - uzviknu Jovana. - Kod njih se radi 8 sati svaki dan. U našoj radnji radimo samo popodne.
- Tišina tamo, - izdra se Andrej. - Bitno da oni donesu svoje aparate ovamo. Možeš, jebiga, da radiš godinu dana ko i svi normalni ljudi. Posle ćemo tamo da zaposlimo onog tunjavog Peru... Ionako sa onim svojim knjigama ni za šta nije, al makar zna engleski...
- Ok. Ali mi obećaj, da ćeš posle da me ubaciš negde gde se manje radi... pliiiz!
- Da, da... Naravno. Nego da se vratimo na stvar... Prvo što moramo da uradimo je da sredimo firmu. Da je izvučemo iz dugova, te da poplaćamo zaostale dugove, doprinose i ostalo i to će nas koštati 100.000 evra. Već sam se raspitao u banci, daće nam pare ako prodamo one dve njive iza naše kuće.
- Ama šta mi imamo od toga? - ubaci se Žika.
- Čekaj, bre, Žiko... Doći ću i do toga. Posle moramo malo da sredimo taj prostor u radnji, to mora da izgleda prezentno, i to moramo da hitno da uradimo i svi ima da idete na radnu akciju sređivanja. Bez radnika sa strane, ako to sami uradimo, još 60000 evra.
- Odakle, bre, tol'ke, pare, Andreja? - upita Milka lakirajući nokat.
- I to sam u banci pitao, Ako damo ovu kuću pod hipoteku dobićemo još 150.000 evra. Ja moram neka kola da uzmem, kad budem dovodio stranca da vidi prostor, pa tu ide još 30.000 evra. Naravno, ne mogu da ga ostavim da spava u našoj kući, pa večere, pa provod, još nekih 5.000 evra.
- Znači, nama ostaje 55 hiljada...
- Pa ne baš... Dogovor je da mi u mašine uložimo 75 hiljada, koliko i oni. Daće nam i zajam od nekih 20000 evra da bi bilo 50% - 50%. naravno sa kamatom od 7% godišnje. Što je odlično! Ima još samo jedna sitnica, od našeg dela će se plaćati i dažbine i doprinosi. Ali to su sitne pare.
- Pa koliko mi imamo od toga? - javi se Žika još jednom.
- Ćuti bre, Žiko! - uzvrati Andrej, - Nema da brigaš, od kompletne zarade nama ide pola, i njima ide pola, a posao će da ide ko alva. Već vidim kako se kupamo u parama. I gazde te inostrane firme je obećao da ce da nam ispred radnje instalira fontanu...
- To! - uzviknu Jovana.
- To! - uzviknu Milka.
- To! - uzviknuše i Žika i Pera.
- E, onda smo i to rešili! - reče Andrej i ode u banku.
Petnaestak minuta kasnije Pera, zbunjen, upita:
- Čekaj, bre! Mi prodajemo dve njive za 100 hiljada, uzimamo hipoteku za 150 hiljada, ulažemo 55 hiljada, i još ćemo biti dužni 20 hiljada evra. Prodajemo prizemlje partneru koje vredi najmanje 100 hiljada. A ukupan kapital koji zajedno dajemo u nove mašine je 150 hiljada. Da l' smo mi normalni?
- Ćuti, bre, Pero. Ostaće Andreju kola, pa ćemo da se vozimo...
0 коментара:
Постави коментар