Tek što je počela izborna skupština, jedan od igrača, Jovan, uzviknu:
- Ma jesi li ti ikad trenirao fudbalere? Pošto po proteklom periodu...
Naravno, selektor mu upade u reč:
- Ja? Pa ja sam najbolji trener na svetu. Meni rezultati ne nedostaju, jer mi ćemo pobeđivati, i pobeđivati, jer mi smo najbolji, mi smo šampioni! I to samo zatošto ću ja da vas vodim!
Nekoliko igrača je krenulao da tapše i skandira. Kada se pljesak utišao, igrač je postavio novo pitanje:
- Da, super, ali kako? Kako misliš da to uspemo?
- Kako to misliš kako? Zvučiš kao nekakvo zakeralo... A zakerala gube... I ja neću da imam gubitnike u mom timu! Što ti lepo ne bi polako napolje...
Obezbeđenje je polako krenulo da se probija kroz gužvu. Utom se javi drugi glas - Petar.
- Ja mislim da Jovan ima prava da kaže šta misli. Svi mi želimo da znamo kako mislite da postanemo šampioni.
Jedan igrač sa strane ga prekide:
- Ćuti, Petre, Selektor je u pravu, On je poznat, svi znaju za njega, Ispoštuj ga pusti ga da završi.
Selektor ponovo uze reč:
- Šta, želite da znate kako? Mene vole u inostranstvu, a ako mene vole napolju, voleće i i vas, imaćete mogućnost da se posle nekog vremena lakše zaposlite kod nekog stranca, a znate kako stranci plaćaju... I svi znate da ja umem i znam kako da podmažem strance, svi vole lovu i to je onda pobednička strategija za sve nas.
Poslednjih nekoliko reči se skoro i nisu čule, jer su počele ovacije. Nekoliko ljudi je ipak ostalo skeptično i kada su se uzvici utišali, Petar je nastavio:
- Ali, to si isto pričao i pre dve godine, i pre četiri godine, a do danas nismo prodali ni jednog igrača osim malog Jovice, i to samo zato što mu je ćale sredio transfer na zapad. A i zato što je bio najtalentovaniji od svih nas. Još si nam i plate smanjio.
- Nisam dirao vaše plate, samo sam deo vaših bonusa preusmerio u izgradnju novog, lepšeg, najvećeg stadiona u ovom delu Evrope. Stadion na koji ćete biti ponosni, gde ćete moći da kažete kako imate najveći stadion u Evropi, odakle će se bakljade videti do Tokija. Veći deo tog stadion ću platiti ja, zajedno sa mojim arapskim prijateljima, ali morate i vi da učestvujete u izgradnji, jer je to stadion koji će moći da primi 200.000 gledalaca...
- Ali ti ne gradiš stadion...
- ...tako je, gradim hotel, to je prva faza, pa gde će ti silni ljudi da spavaju... Ali je mnogo bitnije ćemo mi u naredne dve godine da napravimo vrhunski tim, Ja znam kako, Ja sam najbolji trener koji postoji, moji timovi su već osvajali medalje.
- Da, da, znamo da si bio trener vaterpolo tima iz Zemuna, ali si to bio samo jer ti je to tata dao da vodiš, a i nisi baš nešto osvajao titule sa tim vaterpolo timom.
- Ma ko si, bre, ti? Jesu tebe ubacili ovde iz konkurencije? Ti uopšte ne deluješ kao neko ko se bavi fudbalom, eventualno mi deluješ kao nekakav šahista. Molim obezbeđenje da ukloni ovog stranog špijuna iz sale.
Dok je obezbeđenje sklanjalo Petra uz svesrdnu podršku i odobravanje skoro većine igrača, selektor je nastavio:
- Vidite, nemojte me pitati kako, detalji nisu bitni, jer mi idemo na pobedu, a naši protivnici, kojih ima, nemaju ovako dobro vođstvo kao što imate vi! I ako me izaberete ponovo za selektora, obećavam da ću, čim završim hotel, zaposliti svakog vašeg bližeg rođaka, a kad bude bio gotov stadion, i širu rodbinu...
Jovan se ponovo ubacuje:
- A kad će to da bude?
- Pa za dve godine, ako me sad izaberete...
Naravno da je većina glasala za ovakva obećanja. Prvo što ih je dočekalo sutradan je cirkularno pismo.
Hvala na ukazanom poverenju, siguran sam da ga nećemo prokockati, U međuvremenu, hoću da se svako od vas dodatno angažuje oko gradnje hotela, bolji kondicioni trening nećete naći.
