Humanistički Manifest III

Vitruvijev čovek - Leonardno da Vinči
1487. godine

Humanizam je napredna životna filozofija koja, bez upliva natprirodnog, potvrđuje naše mogućnosti i odgovornosti da vodimo etičke živote ličnog ispunjenja koji teže i poboljšanju čovečanstva.

Životni stav humanizma - razumom usmeren, saosećanjem nadahnut i prožet iskustvom - ohrabruje nas da živimo dobar i ispunjen život. Humanizam se vekovima razvijao, a i danas nastavlja da se izgrađuje naporima ljudi „od misli“ koji priznaju da su vrednosti i ideali, ma koliko bili pažljivo izbrušeni, podložni promeni u skladu sa razvitkom našeg znanja i razumevanja.

Ovaj manifest deo je neprekidnih pokušaja da se pojmovne granice humanizma ispolje u jasnim i pozitivnim terminima; ne zato što mi u to moramo da verujemo, nego zarad saglasnosti oko onoga u šta verujemo. U tom smislu mi potvrđujemo sledeće:

Svetsko znanje potiče iz posmatranja, eksperimentisanja i racionalne analize. 

Humanisti smatraju da nauka ima najbolji metod za utvrđivanje ovog znanja; kako za rešavanje problema, tako i za  razvoj delotvornih tehnologija. Mi takođe prepoznajemo vrednost novih kretanja u mišljenju, umetnosti i unutrašnjim iskustvima, uz to uviđamo i da su sve navedene oblasti podložne analizi kritičke inteligencije.

Ljudi su sastavni deo prirode kao rezultat nenavođene evolucijske promene. 

Humanisti vide prirodu kao samoodrživu i celovitu. Mi prihvatamo predstavu života kao dovoljnog i kompletnog. Pri takvom poimanju razlikujemo stvari-koje-jesu od onih željenih ili zamišljenih. Želimo dobrodošlicu izazovima budućnosti, privučeni i neustrašivi pred onim što će tek da postati poznato.

Iskustvom potvrđene ljudske potrebe i interesi stvaraju nove etičke vrednosti. 

Humanističke temeljne vrednosti ljudskog blagostanja oblikovane su okolnostima u kojima se čovečanstvo nalazi, interesima grupa ili pojedinaca, te zabrinutošću za celokupan svetski ekosistem. Posmatramo svaku osobu verujući u urođene vrednost i dostojanstvo. Kada odlučujemo, odlučujemo na osnovu dobre obaveštenosti, a u skladu sa ljudskim slobodama, a odluke donosimo u saglasju sa odgovornošću.

Životno ispunjenje dolazi od individualnog učestvovanja u službi humanih ideala. 

Razvitak do krajnjih granica svakako jeste naš cilj. Trudimo se da usadimo u nas ovakvo osećanje svrsishodnosti, pronalaženje čudesnosti i poštovanje prema radosti i lepoti ljudskog postojanja. Iako je ono, naravno, ispunjeno izazovima i tragedijom, čak i neizbežnošću i konačnošću u smrti. Humanisti se oslanjaju na bogato zaveštanje ljudske kulture. Stanovište humanizma jeste pružanje utehe u vremenima oskudice, a ohrabrenje u vremenima izobilja.

Ljudi su po prirodi društveni i pronalaze svrhu u međuljudskim odnosima. 

Humanisti žude i streme ka svetu međusobne pažnje i brige, bez okrutnosti i njenih posledica. Tako se razlike razrešavaju međusobnom saradnjom, bez oslanjanja na nasilje. Osobenosti, uz međupovezanost obogaćuje naše živote, ohrabruje nas da živote drugih učinimo vrednim. Na kraju, inspiriše nas da se nadamo postizanju mira, pravde i mogućnosti za sve.

Obogaćivanjem društva i pojedinac postaje srećniji.

 Napredovanje kulture omogućilo je da se čovečanstvo oslobodi brutalizacije pukog preživljavanja, smanjilo je patnju, poboljšalo društvo i obrazovalo je globalnu zajednicu. Tražimo da umanjimo nejednakosti izazvane okolnostima ili sposobnostima, i podržavamo pravednu raspodelu prirodnih dobara i plodova ljudskog rada. Iz toga sledi mogućnost da će više ljudi uživati blagodeti života.

Humanisti su zabrinuti za dobrobit svih, posvećeni su negovanju različitosti, i poštuju one koji imaju drugačije poglede na svet. Podržavamo ostvarenje ljudskih prava i građanskih sloboda u otvorenom, sekularnom društvu. Održavanje takvog društva jeste građanska dužnost učestvovanjem u demokratskom procesu, kao i u planetarnim dužnostima koje teže očuvanju integriteta, raznolikosti i lepote prirode na siguran održiv način.


Tako uključeni u tokove života, težimo ka ovoj viziji obaveštenog uverenja gde čovečanstvo ima mogućnost napredovanja ka svojim najvišim idealima. Odgovornost za naše živote i za izgled sveta u kojem živimo je naša i samo naša.

Izvor: www.americanhumanist.org
URL izvora: http://www.americanhumanist.org/Humanism/Humanist_Manifesto_III

Read More

Naučni metod III

Pet principa naučnog metoda (2/2)

U prethodnim postovima sam obradio prva dva principa naučnog metoda: sastavljanje hipoteze i posmatranje. Sada su na redu:

• naučne publikacije i diskusija između kolega, o procesu posmatranja i teorijskim studijama;
• završetak procesa istraživanja konsenzusom naučne zajednice;
• uslovnost završetka procesa istraživanja.

Naučne publikacije i rasprava o rezultatima

Ovaj princip je uperen ka umanjivanju verovatne subjektivnosti i pristrasnosti konkretnih naučnika. Svi smo mi subjekti i svako, čak iako je prihvaćeno među kolegama, mišljenje nije nezavisno od subjektivizma. Zato, što je veći broj specijalista koji učestvuju u stvaranju novog modela, to je verovatnije da je sastavljeni model najpribližniji stvarnom objektu. Vrlo je značajno da su u pitanju specijalisti, tj. naučnici koji su se specijalizirali u oblasti teorije koja je u pitanju, i koji, kada nešto utvrđuju, argumentuju sa vezama ka rezultatima konkretnih drugih posmatranja ili konkretnih teorijskih proučavanja.
Svaki rezultat koji dobiju naučnici, u bilo kojoj fazi ispitivanja, te bilo koje predložene izmene ili preciziranja se formiraju u naučnim publikacijama. Publikacija mora da sadrži opis konkretnog ispitivanja sa detaljima koji će dozvoliti drugim specijalistima da to ispitivanje ponove. O rezultatima i metodima koje su korišćene treba da se izvrši rasprava između specijalista, i rezultat ispitivanja može biti prihvaćen ili opovrgnut. Analiza se vrši u svim tačkama karakteristika kako samog modela, a tako i sa odnosom tog modela sa ranije stvorenim, opštijim, fundamentalnim modelima, koje već imaju status znanja.
Izučavanje nastaje prvom publikacijom, koja sadrži pretpostavke, na osnovu kojih autor započinje proces izučavanja. Nedostatak interesa ili pojava male količine kritičkog odziva ukazuje na to, da naučna zajednica ne vidi dovoljno osnova da bi data pretpostavka bila uopšte vredna posmatranja, čak ni u statusu hipoteze.
O najznačajnijim istraživanjima se raspravlja u širokom krugu naučne zajednice da bi se broj grešaka (i subjektiviteta) sveo na minimum u metodama istraživanja, a takođe se o temi raspravlja i iz drugih naučnih disciplina. Široka rasprava omogućava da se isključe pristrasnosti koje mogu biti svojstvene specijalistima određene oblasti. Rasprava u širokom krugu naučne zajednice je naročito neophodna, ako se pod lupu istraživanja postavljaju ranije ustanovljeni fundamentalni modeli, kako u datoj oblasti znanja, tako i u drugim oblastima.
Publikacija ima status naučne samo u slučaju ako je ona objavljena u relevantnom, specijaliziranom naučnom časopisu. Publikacije objavljene sredstvima masovnog informisanja nemaju status naučnih i specijalisti se takvim publikacijama ne bave ni kao hipotezom, a pogotovo ne kao znanjem. Pokušaj da se odobri mišljenje po nekom naučnom pitanju kroz sredstva javnog informisanja, a ako je to mišljenje izneo naučnik, bez prethodne naučne rasprave u specijalizovanom naučnom časopisu, a prikazuje se kao posledica naučnog istraživanja, naučna zajednica smatra nepoštenjem u najmanju ruku. Naučnik, koji je pokušao tako nešto dobija status pseudo-naučnika.
Dešava se da naučnik, koji ima stepen ili zvanje u nekoj naučnoj oblasti, počinje da izdaje materijale po nekim drugim naučnim pravcima bez rasprave u relevantnim naučnim časopisima i, zbog nekompetentnosti, u publikacije se uključuju izmišljotine, koje ne da nemaju statusa znanja, nego nisu ni hipoteze. takvo ponašanje se takođe posmatra kao pseudonaučna. Jedan takav primer ću dati u nekom od sledećih postova.

Završetak procesa istraživanja

Završetak procesa istraživanja je konsenzus naučne zajednice da su izvedene sve dostupne činjenice u datom vremenskom periodu, da je izanalizirana svaka informacija o objektu, te da su sve etape istraživanja prošli naučnu raspravu i da su objavljeni u naučnim časopisima. Vid tog konsezusa se vidi po „tišini“, a na njega ukazuje prestanak pojavljivanja novih publikacija o provedenim ili predloženim istraživanja.
Rezultatom završetka procesa istraživanja se javlja izbor između dve varijante: model objekta je prihvaćen ili model objekta nije prihvaćen kao dokazan. Izbor između dve varijante se vrši ekspertskom ocenom. Ulogu ekspertskog mišljenja, se kao prvo koriste mišljenja specijalista tog i bliskih naučnih pravaca. Takođe mogu da se uzmu u obzir i mišljenja drugih članova naučne zajednice, naročito ako odlično vladaju metodama posmatranja ili analize, koje su bile korišćene u istraživanju.
Ako je ogromna većina specijalista počela da posmatra stvoreni model oslikavanja realnosti, model počinje da prelazi iz statusa hipoteze u status dokazanog znanja - teoriju. A objekat, koji ta teorija opisuje, počinje da se smatra stvarnim. Nijedna naučna organizacija ne donosi formalna rešenja, već se specijalisti u novim istraživanjima i praktičnim primenama počinju oslanjati na stvorenu teoriju kao da je znanje. Svaka uspešna primena nove teorije se smatra dopunskim argumentom u korist njene adekvatne realnosti.
Međutim, ako ogromna većina specijalista ne smatraju mogućim priznati stvoreni model kao sliku stvarosti, model ne prelazi iz statusa hipoteze u status teorije. Ako se pri tom nisu pokazale greške u pretpostavkama, koje omogućavaju status hipoteze, model može ostati u statusu hipoteze neograničeno mnogo. Ukoliko je ukazano na greške u pretpostavkama, model gubi status hipoteze. U slučaju da se pojave nove pretpostavke koje podupiru dati model, modelu se vraća status hipoteze. U svakom od ovih slučajeva objekt koji se opisuje modelom se ne smatra stvarnim.

Uslovnost završetka procesa istraživanja

Završetak procesa istraživanja stvaranjem teorije je uvek uslovan. Teorija je približna i nije garantovano potpuni model istraživanog objekta, sačinjena od informacija o objektu koje su dostupne u sadašnjem vremenu. Kada se pojave nove mogućnosti za posmatranje, one se obavezno sprovode, a postojeći model može biti dodatno precizirana, promenjena, a mogu da se i promene granice njene primene. U slučaju da se u novim posmatranjima i u novim analizama pojave načelne greške pri ranijim istraživanjima, stvoreni model može biti i opovrgnut.
Završetak procesa istraživanja time što model nije dokazana je takođe uslovna. Svako istraživanje se zasniva na osnovu određenih posmatranja u dostupnim uslovima, te metodima koji su dostupni u u ovom vremenu, ne može da garantuje da se u budućnosti neće pojaviti nove mogućnosti, sa kojima će biti moguće dokazati adekvatnost predloženog modela.
Svako naše znanje nije apsolutno, kako u smislu dokazivosti teorija, tako i u smislu nedokazivosti. Međutim, naučni metod u sebe uključuje sve ono što je na osnovu mnogovekovnog iskustva čovečanstvo izgradilo da bi, koliko je god to moguće, približilo dokazane teorije najpotpunijem i najobjektivnijem prikazivanju stvarnosti.

U sledećem postu ću se pozabaviti posledicama ovakvog načina razmišljanja

Read More

Naučni metod II

Pet principa naučnog metoda (1/2)

Kao što sam u prošlom postu najavio, ovde nastavljamo sa prvih dva od obaveznih obaveznih principa u naučnom metodu. Molim da prethodno pročitate prethodni post (ako ga već niste pročitali):

• Sastavljanje hipoteze na osnovu mogućih pretpostavki;
• posmatranje karakteristika datog objekta;
• naučne publikacije i diskusija između kolega, o procesu posmatranja i teorijskim studijama;
• završetak procesa istraživanja konsenzusom naučne zajednice;
• uslovnost završetka procesa istraživanja.

Sastavljanje hipoteze na osnovu mogućih pretpostavki.

To je, u stvari, izbor potencijalno uspešnog pravca istraživanja. Pretpostavkama za stvaranje hipoteze, kao prvo, mogu biti posmatranja, koja ukazuju na mogućnost postojanja nepoznatog objekta sa konkretnim karakteristikama. Međutim, pretpostavke mogu biti i teoretski modeli, ako iz teorije, koja već ima status znanja, mogu da se izvuku posledice da postoji neizvesnim objekt sa karakteristikama i postoje mogučnosti da se stvore uslovi, pri kojima će biti moguće posmatrati objekat.
U osnovi hipoteze ne mogu da budu spekulativna razmišljanja koja nemaju osnovanu pretpostavku. Model, koja nema osnovane pretpostavke, je, jednostavno rečeno, plod ljudske mašte, to jest, fantazija, izmišljotina. Ljudska mašta je sposobna sastaviti neprebrojivo mnogo izmišljenih modela, ali je verovatnoća da će tako izmišljen model odgovarati realno posmatranom objektu, približna nuli. Zbog toga, nauka ne daje takvim izmišljenim modelima status hipoteze i ne bavi se njihovim izučavanjem

Posmatranje

Posmatranje je jedinstveni metod dobijanja informacija o objektu i njegovim karakteristikama. načini posmatranja mogu da budu razni - od prostog vizualnog posmatranja, so specijalnih metoda posrednog posmatranja i merenja (merenje je takođe posmatranje, to jest, upoređivanje karakteristika objekta, koje može biti izražena ciframa, po analogiji sa ranije već izučenim objektom, koji je prihvaćen za etalon). Rezultati posmatranja se prihvataju kao važeći, tek posle objavljivanja u publikaciji, gde se opisuju sve karakteristike i osobine primenjenog metoda posmatrananja (ne računajući trivijalne), i to takve da dozvoljavaju drugim specijalistima da to posmatranje ponove.
Vrednost posmatranja je viša, ako su se koristile oštrije mere da bi se smanjila mogućnost uticaja subjektivnh faktora na sam rezultat. Da bi se smanjila mogućnost subjektivnog uticaja, jedna hipoteza se proverava od različitih naučnika u različitim laboratorijama. To takođe dopušta uvideti gde se nalaze greške pri posmatranju, koje bi mogao jedan naučnik da previdi. Ponovljivost rezultata posmatranja, koje vode nezavisni naučnici je obavezan uslov priznanja rezultata od strane naučne zajednice.
S tim ciljem se i upoređuju rezultati koji su dobijeni različitim metodama. Najsigurnijim rezultatima se smatraju oni, koji su dobijeni posredstvom specijalnih pribora i aparature, tako da se minimizuje subjektivni uticaj. U slučajevima, kada je nemoguće koristiti aparate, koristi se metod statističke analize.
U slučaju da se dobijaju različiti rezultati u identičnim uslovina, uklanjaju se greške, pooštravaju se uslovi primenjenih metoda. Posmatranje se ponavlja opet i opet... I ceo taj proces se prati u naučnim publikacijama. To i jeste taj postepeni proces.
Upoređivanje svih karakteristika, koji su deo modela proučavanog objekta, sa rezultatima posmatranja tih istih karakteristika realnog objekta se posmatra kao neophodan uslov da se prizna da je stvoreni model, u potpunosti oslikava realni objekt. Ako neka konkretna osobina, koja je uključena u model, nije prošla upoređivanje sa karakteristikama objetka posmatranjem, onda se ona može posmatrati samo iz ugla hipotetičkog znanja.

U sledećem postu ću se pozabaviti naučnim publikacijama i završetkom procesa istraživanja

Read More

Naučni metod I

Šta je to, dovraga, naučni metod?

Jedan od osnovnih problema na koje ateisti nailaze kad razgovaraju/diskutuju s vernicima je nerazumevanje pojma naučni metod. Stoga ću u narednih nekoliko priloga dati opis naučnog metoda.

Saznavanje sveta oko nas seže u davna vremena, kad čovek još i nije bio na Zemlji. Naime, i životinje saznavaju svet oko nas, to jest onaj njegov deo sa kojom se neposredno susreću, i u onoj meri, u kojoj su sposobni.
U toku većeg dela ljudske istorije, čovek se upoznavao svetom oko nas metodom pasivnog posmatranja i metodom pokušaja i pogrešaka. Iz ovih metoda, koji su se stihijski upotrebljavali, vremenom se razvo metod  posmatranja i eksperimenta koji se danas javlja kao, zajedno sa još nekim dodacima, osnova današnjih naučnih saznanja. Taj novostvoreni metod se naziva naučnim metodom.

Nauka

Nauka je ljudska delatnost, čiji je cilj proučavanje sveta oko nas, uključujući i čoveka, kao i produkte njegove delatnosti, - postojećih objekata (subjekata), materija, pojava, prošlih događaja, svojstava i karakteristika navedenog.
Radi jednostavnosti, sve ove navedene objekte ćemo nazivati kratko - objekti.
Predstavu o objektima sveta oko nas čovek sastavlja uz pomoć sastavljenih modela tih objekata. Modeli, sastavljeni i dokazani i u skladu sa naučnim metodom, nauka posmatra kao stvarno i približno znanje.

Proučavanje

Proces zasnovan na naučnom metodu stvaranja modela objekta, a koji dokazano ima karakteristike objekta se naziva proučavanje.
Proučavanje počinje preliminarnom etapom - pretpostavkom o mogućem postojanju objekta i stvaranje njegovog preliminarnog modela. Kada se steknu osnovani uslovi za stvaranje takvog modela, on dobija status hipoteze. Hipoteze se proučavaju jer ih nauka može pretvoriti u korisno znanje - dokazan model ranije nepoznatog objekta. U slučaju uspeha, tako dobijeno novo znanje može da se iskoristi u praktičnim smislu, ili da bude osnova za postavljanje novih hipoteza.
Kada se izvede hipoteza, počinje proces sa ciljem stvaranja i preciziranja modela posmatranog objekta
Taj proces u sebi sadrži četiri osnovne etape:

1. posmatranje - dobijanje informacija o karakteristikama objekta;
2. analiza informacija koja se dobila tokom procesa posmatranja, i na osnovu tih informacija, dalje stvaranje, menjanje i preciziranje modela;
3. naučne publikacije rezultata posmatranja i teorijskih proučavanja;
4. upoređivanje raznih modela i njihovih varijanti, i diskusija (uglavnom putem naučnih publikacija) tih modela sa proučavaocima - specijalistima konkretnog naučnog pravca. Rezultat diskusija je, izbor svakog naučnika, iz njegovog ugla, modela ili neke od njegovih varijanti, izbor pravca i metoda daljih proučavanja, i ako postoji mogućnost razviti novu hipotezu o novim karakteristikama objekta, povratak na tačku 1.

Proučavanje je postepen proces, gde svaki stepen približava model-hipotezu najadekvatnijem prikazu posmatranog objekta.
U praksi se ne mogu uvek ove etape odvojiti jednu od druge. ali je prisustvo svih u procesu obavezno i neophodno.
Moguće je izvesti pet obaveznih principa, na kojima se zasniva proces proučavanja i ocena adekvatnosti modela realnom objektu.

• Sastavljanje hipoteze na osnovu mogućih pretpostavki;
• posmatranje karakteristika datog objekta;
• naučne publikacije i diskusija između kolega, o procesu posmatranja i teorijskim studijama;
• završetak procesa istraživanja konsenzusom naučne zajednice;
• uslovnost završetka procesa istraživanja.

Više o ovih pet tačaka, daću u svojim sledećim postovima.

Read More