Nekada davno

Jedan Čovek

Kažu da je nekada davno živeo Čovek koji je mnogo govorio o ljubavi među ljudima, govorio je kako je neophodno da svi ljudi na svetu treba da poštuju i vole jedni druge. Tražio je da se okrene drugi obraz, molio je da se nejaki štite, obećavao je da će krotki duhom naslediti carstvo nebesko, Govorio je kako ne treba samo da se poda haljina otimaču, već i da mu se da i ogrtač. Molio je da se ljudi osveste i ne samo da ljube bližnje svoje, već i da ljube neprijatelje, da blagosiljaju one koje ih kunu, da čine dobro onima koji ih mrze i da se Bogu mole za one koji ih gone. Ponovio je i jedan od najstarijih nepisanih Zakona čovečanstva, onaj koji danas znamo kao Zlatno pravilo, Zakon koji se nezavisno pojavio u mnogim delovima sveta, jer je univerzalan:

„Sve, dakle, što hoćete da čine vama ljudi, činite i vi njima.“ (Mat. 7, 12)

Dakle, taj Čovek je, po predanju, nedugo posle ove propovedi, otišao put sopstvenog stradanja da bi na svom primeru pokazao kako treba da se jedno ljudsko biće da prihvati i nepravdu, i kaznu, i nesreću, i, kako mnogi na ovoj planeti veruju, da spase ljudski rod.

I onaj drugi

Kažu, takođe, da ovih dana živi jedan čovek, koji, na žalost, ne govori o ljubavi među ljudima, koji govori da postoje podrgupe ljudi koji ne zaslužuju da se vole i poštuju. Čovek koji ne okreće drugi obraz, koji napada nejake. Koji se ne ponaša krotko i bogobojažljivo. Koji je podržavao pljačku i rat. Koji je mrzeo neprijatelje, koji kune, proklinje, koji poziva na linč onih koje on ne voli, i, očigledno, ne moli se  ni za koga, a upokojava žive ljude. Čovek, pastir, kako sebe naziva, među sadruzima, pastirima, ne vidi „grjeholjublje, pohotoljublje, samoljublje, srebroljublje, vlastoljublje.“ Ne vidi da njegovi sadruzi ne čuju reči apostola Pavla: „Ne varajte se, ni bludnici, ni idolopoklonici, ni preljubnici, ni rukobludnici, ni muželožnici, ni lakomci, ni lopovi, ni pijanice, ni opadači, ni otimači, neće naslijediti Carstvo Božije“ (1Kor. 6, 9-10)“; koje on tako hrabro propoveda manjinama. I neće, i ne želi, da poštuje ono Zlatno pravilo, koje mu je njegov Čovek u amanet ostavio.

„Sve, dakle, što hoćete da čine vama ljudi, činite i vi njima.“ (Mat. 7, 12)

Po kom to moralnom autoritetu onda ovaj čovek uči i podučava. Određuje šta je zdravlje, a šta bolest. Predviđa propast čovečanstva. Izjednačava pohotu i pamet?! U istu rečenicu stavlja homoseksualnost, pedofiliju i incest?! I, ako je moguće, da li po tom istom moralnom autoritetu može da imenuje ta „pederska društva“ koja finansiraju aktiviste. Ili je to još jedna „teorija zavere“ gde ONI upravljaju našim životima?

Odgovor na pismo Rista „Amfilohija“ Radovića.

Read More

Zli Bog Zema

Ovo je misaoni eksperiment Stivena Loa, profesora filozofije na Londonskom univerzitetu.

UVOD

Dobrodošli na Zem, planetu srednje veličine na drugoj strani našeg Mlečnog puta. Ovde, ispod mermernih svodova najvećeg i najpoznatijeg Zemskog univerziteta, počinje najznačajnija debata u istoriji. U ogromnom Univerzitetskom Amfiteatru, ispunjenom do poslednjeg mesta, sede najpoznatiji i najveći Zemski mislioci i učenjaci. Oni su ovde da reše najkontroverznije pitanje koje stvara podelu stanovništva na Zemu - Da li Bog postoji?
Na desnoj strani sede Amfiteatra verujući, a na levu - skeptici. Svi uzbuđeno čekaju da čuju argumente. Na kraju debate, slušaoci će glasati.

ULOGE: Gizimot - profesor porekla Zemskog univerziteta i Bublfrit - dvorski Inkvizitor Arhiepiskop

GIZIMOT: Ovde, na Zemu, mnogi od nas veruju u Boga, zar ne?
BUBLFRIT: Naravno.
GIZIMOT: I kakav je taj Bog?
BUBLFRIT: Pa, Bog je svemoguć, na prvom mestu. Bog može učiniti sve. On je stvorio ceo kosmos, uključujući i svakoga od nas. Neverovatne Božije mogućnosti ne poznaju granice!

Na desnoj strani Amfiteatra, tamo gde sede verujući, razleže se odobravajući šapat.

GIZIMOT: Onda neka bude tako, slažemo se. Bog, ako postoji, je svemoguć. Ali, ovde na Zemu, oni koji veruju u Boga, pripisuju mu još jednu karakteristiku, zar ne?
BUBLFRIT: Da. Kao što znate, mi takođe verujemo da je Bog u potpunosti zao.
GIZIMOT: Da li biste bili ljubazni da to objasnite?
BUBLFRIT: Ne samo da Božja sila ne poznaje granice, nego granice ne poznaje ni njegova izopačenost. Njegova zloba je neograničena. A pakost bez kraja.

Bublfrit smireno pogleda na desnu stranu amfiteatra.

GIZIMOT: Mhm. Svemoguć. I u potpunosti zao. A sada, profesore Bublfrit, da li biste bili ljubazni da ukratko objasnite zašto vi mislite da je racionalno verovati u takvo biće? Kakve osnove imate da opravdate verovanje u ovog Boga zla?

Kosmos je morao da nastane od nečeg!

BUBLFRIT: Pa ja ne kažem da mogu dokazati postojanje Boga strogim izvođenjem dokaza. Međutim, čini mi se da postoje najmanje dva dobra razloga za verovanje u takvo biće. Prvo, i to mi izgleda očigledno, kao i mnogima drugima, uostalom, da je kosmos iz nečega morao nastati. Slažete li se?
GIZIMOT: Naravno. Ovde prisutni naučnici Vam mogu dati jasno i detaljno objašnjenje postanka svemira - Veliki prasak. Pre otprilike 14 milijardi godina neverovatno snažna eksplozija je stvorila materiju i energiju, a tada su, dapače, nastali i vreme i prostor.
BUBLFRIT: Da, svi znamo za Teoriju Velikog praska, profesore Gizimot. Ali, naravno, Veliki prasak samo odlaže misteriju zašto jeste sve što jeste, zar ne? Nauka to ne može da objasni, je l’ tako? Jer sada mi moramo da objasnimo nastanak Velikog praska. Zašto se uopšte dogodio Veliki prasak? Nauka to ne može da objasni, zar ne? Tako da smo opet na početku, i opet imamo misteriju.
GIZIMOT: Hmmm. Možda.
BUBLFRIT: Jedino zadovoljavajuće objašnjenje koje imamo za nastanak svemira jeste to da ga je stvorio Bog. I to je moj prvi razlog zašto mislim da postoji Bog.

Gizimot se namršti: Očigledno da ga Bublfritov silogizam nije zadovoljio. Ali ga ipak ohrabruje da nastavi.

Dokaz dizajna

GIZIMOT: A vaš drugi razlog?
BUBLFRIT: Pogledajte oko sebe, na čuda svemira. Život sam. Svesna bića poput nas. Stvarno mislite da se sve ovo dogodilo slučajno? Nikako! Univerzum pokazuje jasne znakove da je dizajniran. A gde je dizajn, mora postojati i dizajner.
GIZIMOT: Ali nauka može objasniti život, šta je sa teorijom prirodne selekcije? Ona objašnjava kako se, tokom miliona godina, život razvijao i evoluirao. Ona objašnjava kako složeni oblici života mogu nastati i razviti se od najjednostavnijeg oblika bakterije. Nauka precizno objašnjava život bez uključivanja natprirodnog dizajnera.
BUBLFRIT: Teorija evolucije ne može objasniti sve. Na primer, ne može objasniti kako to da je svemir tako fino podešen da je upravo omogućio teoriji evolucije da se uopšte dogodi, zar ne?
GIZIMOT: Hmm. Pa ne, to ne može da objasni.
BUBLFRIT: Da li ste znali da, kada bi zakoni koji upravljaju svemirom bili samo malo drugačiji, univerzum ne bi postojao duže od dve sekunde? Ili to ili bi se brzo raspršio u sterilnu supu u kojoj nikad ne bi nastao život. Da bi život nastao i evoluirao, potrebni su vrlo specifični uslovi. Univerzum mora biti ustrojen na vrlo precizan način. I mi znamo da ustrojen upravo na takav način, zar ne?
GIZIMOT: Izgleda.
BUBLFRIT: Prosto je neverovatno da bi se to desilo pukim slučajem. To bi bila slučajnost kosmičkih proporcija. I mnogo je logičnije, naravno, da se pretpostavi da je neko namerno ustrojio univerzum na ovakav način, da bude u mogućnosti da stvori život, i na kraju krajeva, i nas. Taj neko je Bog.

Još se jedan talas odobravanja proširi na desnoj strani Amfiteatra. Okupljeni akademici su, za sad, naginjali Bublfritovoj strani. Međutim, Gizimot beše zbunjen.

GIZIMOT: U redu, pretpostavimo da univerzum pokazuje jasne znake da je dizajniran od strane inteligentnog bića.
BUBLFRIT: Ha! Preobraćenik!
GIZIMOT: Nikako. Ovo pretpostavljam samo rasprave radi. Još uvek mi niste dali dovoljno razloga da pretpostavimo da je ovaj dizajner sve-zao, zar niste?
BUBLFRIT: Ali, Bog je, po definiciji, zao!
GIZIMOT: Zašto bismo definisali Boga na takav način? Zašto ga ne bismo definisali kao ni zlog ni dobrog ili kao da nije ni zao ni dobar? Ili, zašto ne pretpostaviti da je potpuno dobar?

Bublfritu se učini da je Gizimot otišao predaleko.

BUBLFRIT: Kako neobičan, bizaran predlog. Očigledno je da je naš Stvoritelj zao! Pogledajte oko sebe! Posvedočite strašna stradanja koja On na nas svaljuje. Potopi! Zemljotresi! Rak! Odvratan zadah truleži božjeg dela je sveprisutan!

Problem dobra

GIZIMOT: Da, da... Naš stvoritelj je učinio štogod zla. Ali ne možemo zaključiti da je potpuno zao, nije li tako? Nikako nije očigledno da je njegova zloća neograničena, da je bezgranično izopačen i okrutan. Namerno izbegavate čuveni dokaz da Bog ne postoji - Problem dobra!
BUBLFRIT: Upoznat sam sa problemom dobra - Mi, teolozi Zema, već vekovima raspravljamo o njemu. Ali on nije koban po verovanje u Njega.
GIZIMOT: Stvarno? Da vidimo. Problem dobra je, u suštini, vrlo jednostavan. Ako je svemir sazdao svemogući, potpuno zao dizajner, zašto onda u njemu vidimo toliko dobra?
BUBLFRIT: Da, u tome bi, kao, trebalo da bude problem.
GIZIMOT: Zašto, na primer, Bog dozvoljava da neki ljudi prožive srećan, ispunjen i lagodan život? Zašto i njih ne muči? Ako je Bog svemoguć, sigurno bi mogao da ih muči, zar ne?
BUBLFRIT: Pa, da, mogao bi.
GIZIMOT: Da budem precizniji, on bi mogao od njihovih života da načini pravi pakao. I mi znamo, jer je on najzlobniji, on sigurno želi da i oni pate. No, ipak, on nekima nudi potpunu brigu i ljubav. Zašto? Nema nikavog smisla?
BUBLFRIT: Verovatno i nema, na prvi pogled.
GIZIMOT: Evo još jednog primera. Zašto nam Bog dozvoljava da činimo dobra dela, da pomažemo drugim Zemcima? On nam čak dozvoljava da žrtvujemo svoje živote za druge! Pa zašto on to dozvoljava? Zašto nas ne natera da budemo okrutni i da činimo zlo, baš kao i On.
BUBLFRIT: Priznajem da Božja dozvola da činimo toliko plemenitih i nesebičnih dela možda deluje kao dovoljan dokaz da on nije baš potpuno zao! Međutim, izgled može da vara!
GIZIMOT: Takođe, ako je Bog apsolutno zao, zašto je stvorio toliko lepota u kojima možemo da uživamo u ovom našem svetu? Zašto bi napravio, recimo, tako predivne zalaske Suna?
BUBLFRIT: Odlično pitanje.
GIZIMOT: I zašto nam je Bog dao decu, koja nam donose neprocenjivu sreću? Vidite? Postoji nebrojeno mogućnosti u kojima su naši životi obogaćeni Božjim stvaranjem!
BUBLFRIT: Ali takođe je i mnogo zla!
GIZIMOT: Tačno, ima zla na ovom svetu. Ali i ogromna količina dobrog. Previše dobrog, u stvari, da bi bilo ko zaključio da je svemir stvoren od strane potpuno zlog Boga. Verovanje u potpuno izopačenog Stvoritelja je očigledno apsurdno.

Sad se na levoj strani Amfiteatra mogu videti ljudi kako klimaju sa odobravanjem. Gizimotov dokaz je našao uporište među neverujućim. Ali Bublfrit smatra da je dokaz daleko od zaključka.

BUBLFRIT: Priznajem da količina dobrog u svetu može da potkopa veru u svemogućeg, zlog Boga. Ali, u stvari, mi, verujući, možemo da objasnimo zašto bi moćni, a zao Bog dozvolio da se ove dobre stvari dešavaju.
GIZIMOT: Pa, objasnite.

Slobodna volja

BUBLFRIT: Sigurno ste upoznati sa principom slobodne volje.
GIZIMOT: Molim Vas da je ipak objasnite.
BUBLFRIT: U redu. Božja zloba je bezgranična. Istina, dozvolio nam je da činimo dobro. Na primer, dozvoljava nam da činimo nesebična dela u korist drugih. Ali, postoji razlog za to.
GIZIMOT: Koji razlog?
BUBLFRIT: Bog nam je dao slobodnu volju.
GIZIMOT: Slobodnu volju.
BUBLFRIT: Da. Bog nas je mogao napraviti običnim automatima, koji bi uvek činili zlo. Ali On to nije učinio. Dao nam je slobodu da izaberemo kako ćemo delovati.
GIZIMOT: Zašto?
BUBLFRIT: Dajući nam slobodnu volju, Bog je u stvari uvećao količinu jada i patnje na ovom svetu. Svet je mnogo odvratniji na ovakav način nego što bi bio da nemamo slobodnu volju.
GIZIMOT: Kako?
BUBLFRIT: Razmislite. Da, Bog bi mogao da nas muči celu večnost usijanim žaračem kada bi to hteo. Ali bi mu ubrzo postalo dosadno. Koliko mu je zabavnije da muči naše umove, da izazove složenije, psihološke forme mučenja...
GIZIMOT: Psihološko mučenje?
BUBLFRIT: Da. Uzmite iskušenje. Dajući nam slobodnu volju, Bog je siguran da ćemo večno da budemo u agoniji da li smo ili nismo učinili pravi izbor. Jer slobodna volja dolazi sa neverovatnom formom mučenja - iskušenjem. Jer, kada podlegnemo iskušenju, mi osećamo krivicu. A znajući, jer imamo slobodnu volju, da smo mogli učiniti drugačije, osećamo se grozno što smo nešto uradili... I na kraju završimo mučeći sebe. Izvanredna ironija zla!
GIZIMOT: Hmm.
BUBLFRIT: Dajući nam slobodnu volju Bog je dozvolio mnogo dublje i složenije oblike patnje nego što bi bilo moguće. Poseban, psihološki oblik mučenja.
GIZIMOT: A šta sa dobrim delima koji ljudi ponekad čine?
BUBLFRIT: Tačno je da ljudi ponekad izaberu da delaju nesebično i plemenito, i to može proizvesti dobro. Ali čak i to dobro što ljudi učine je mizerno u odnosu na količinu dodatne patnje koju čini slobodna volja. Samo pogledajte na svet, na šta liči! To je svet pun ljudi koji, ne samo što se ponašaju podlo, već se dodatno muče zbog onoga šta su uradili!

Problem prirodnih lepota

GIZIMOT: Pa to je besmisleno!
BUBLFRIT: Zašto?
GIZIMOT: Pa, za početak, princip slobodne volje objašnjava samo ono dobro koje je posledica ljudskog delovanja. Uopšte ne objašnjava postojanje prirodnih lepota
BUBLFRIT: Kao?
GIZIMOT: Eto, pogledajte slavu prirode: predivni zalasci, očaravajući predeli, lepota nebesa? Mi nismo odgovorni za takve stvari, zar ne?
BUBLFRIT: Ne, Bog je.
GIZIMOT: Ali zašto bi zli Bog stvorio nešto što nam prija? Takođe, što nam daje predivnu decu koju volimo? Ili nekim ljudima neverovatna blaga - zdravlje, bogatstvo i sreću u ogromnim količinama? Siguran sam da postojanje ovih stvari pruža dovoljno dokaza da, čak i da univerzum ima stvoritelja, on nije skroz zao.

Uništenje ličnosti

BUBLFRIT: Grešite, Gizimote. Takve stvari su upravo ono što bismo očekivali od svemoćnog zlog Boga.
GIZIMOT: Kako?!
BUBLFRIT: Neke prirodne lepote sigurno možemo da očekujemo. Kada bi sve bilo podjednako ružno mi tu ružnoću ne bismo upola toliko primećivali nego kad bismo mogli da je upoređujemo sa lepim stvarima. Da bismo stvarno shvatali odvratnost u našem okruženju - popišani beton, pustinju asfalta, načičkane bilborde, narkomane i svakakvu prljavštinu - neophodno je da se stalno podsećamo na sve lepe stvari koje bi mogle da budu. Bog je stvorio nešto prirodnih lepota samo da bi pojačao efekat ružnoće i turobnosti u našem svakodnevnom životu
GIZIMOT: Hmm. A zašto bi nam nemoguće zao Bog dao predivnu decu? Pa oni su izvor naše ljubavi.
BUBLFRIT: Zato što zna da bismo mi proveli ceo život brinući o njima. Samo roditelj može da zna koliko mučenje donosi podizanje deteta!
GIZIMOT: Zašto nam onda daje tako zdrava i snažna tela!
BUBLFRIT: Pa, posle deset do petneaest godina nam ta ista tela otkazuju, postaju bolesna i oronula. I na kraju završavamo užasno ružni, užasno nesrećni i naposletku, sami. I tada umremo, posle kratkog, i definitivno beznačajnog postojanja. Vidite, dajući nam nešto, a zatim to isto otimajući, naš zli Stvoritelj nas čini još nesrećnijim no što bismo to ikad sami postigli.
GIZIMOT: A zašto onda Bog nekim ljudima dozvoljava srećan i ispunjen život?
BUBLFRIT: Pa, naravno da će zao Bog dozvoliti da neki ljudi imaju više od svih drugih, odlično zdravlje i ogroman uspeh. Njihova sreća je oblikovana tako da bude u još većem kontrastu sa nesrećom drugih ljudi! I onda ćemo mi da im zavidimo, da se osećamo nedoličnim i da osećamo naše neuspehe još jače! Kako biti srećan i zadovoljan kad drugi imaju više od tebe!
GIZIMOT: Ma stvarno!
BUBLFRIT: Kako ne vidite? Svet je očigledno dizajniran da dozvoli i stvori život, da stvori bića poput nas. Zašto? Da bi dizajner imao koga da muči. Svet je dizajniran da nas fizički i psihički uništi, tako da nas na kraju uvede u potpuno očajanje i besmisao života!

Gizimot počinje da se nervira. Svaki put kad izađe sa novim dokazom da svemir nije dizajniralo potpuno zlo biće, Bublfrit izvadi iz rukava još jedno genijalno objašnjenje. A ipak, smatra Gizimot, dokazi protiv postojanja potpuno zlog Boga su nadmoćni.

Pojedina dobra zahtevaju da postoji zlo

GIZIMOT: Besmisleno. Imate odgovor na sve!
BUBLFRIT: Da, imam odgovor na sve vaše argumente. Do sad, niste mi dali ni najmanje razloga da i pretpostavim da svet nije načinilo zlo biće. Ali, ako ste nezadovoljni dosadašnjim odgovorima, da Vam pružim i pogled iz drugog ugla. Postoje izvesna zla koja zahtevaju da postoji dobro da bi postojali, zar ne?
GIZIMOT: Kao na primer?
BUBLFRIT: Uzmimo za primer ljubomoru. Ljubomora zahteva da postoji nešto na šta bismo mogli biti ljubomorni. Ili, na primer, laganje. Laganje zahteva da ljudi često govore istinu. Nema razloga da neko bez prestanka laže, jer mu niko ne bi verovao. Neiskrenost zahteva određenu količinu iskrenosti.
GIZIMOT: I vi mislite da ova zla premašuju dobra na kojima su zasnovana?
BUBLFRIT: Upravo! Bog je dozvolio nešto dobrih stvari u svom stvaranju. To je cena koju je on morao da plati da bi dobio još veća zla.

Nedokučivost

GIZIMOT: Ovi Vaši prepredeni odgovori su očito besmisleni. Vi ozbiljno tvrdite da je svet koji svi mi vidimo - svet prepun prirodnih lepota, nasmejane dece i plemenitih ljudi - u stvari rukotvorina jednog beskonačno zlog Boga?!
BUBLFRIT: Da. Ja to ozbiljno tvrdim. Istina, ne mogu da odgovaram za svako dobro koje se desilo ili se dešava na svetu, ne zaboravite da razgovamo o umu jednog Boga. Ko ste vi da uopšte i pomislite da možete da razumete um jednog neograničeno inteligentnog bića? Zar nije arognatno s vaše strane da možete da razumete Božji plan?
GIZIMOT: Ja arogantan?!

Sa desne strane mnogi počinju da klimaju glavom.

BUBLFRIT: Da! Arogantan. Čudni su putevi Zloga. Na kraju, sve će se završiti najgore moguće. Samo mi, obični ljudi, ne možemo uvek da shvatimo kako!
GIZIMOT: Ma ’ajte. Ovo je...
BUBLFRIT: Smatram da je suvišno i pretpostaviti suprotno - jer biste u tom slučaju Vi morali imati sve odgovore!

BOG - Smeje se našim mukama

PRESUDA

Na kraju debate, slušaoci u Amfiteatru glasaju. Po donošenju presude, presedavajući čita izlazi pred publiku i čita presudu.

PRESUDA: Nama, slušaocima u ovoj dvorani, se čini da je Bublfrit je izneo snažne dokaze da je Bog stvorio naš svet i univerzum. Takođe, Bublfrit je izneo i jasne dokaze da je ovaj Bog zao. Jasno je objasnio zašto bi ovakav Bog dozvolio i postojanje dobrog u našem univerzumu. Tako da naša presuda glasi: Bog postoji. I on je Zao Bog.

---------------------------------------------------------------------------------
Da li ste i Vi, čitaoče, uvereni u Bublfritovo verovanje u postojanje potpuno zlog Boga? Naravno da niste. Njegova objašnjenja su očito slaba. Naravno, uprkos Bublfritovim zamršenim manevrisanjima, vera u potpuno zlog Boga je i dalje očigledno besmislena.
Naravno, Bublfritova odbrana suštinski samo obrće uobičajena objašnjenja koja nam nude teisti kada brane veru u dobrog Boga. Njegova objašnjenja da objasni postojanje dobrog je samo ogledalo teiste koji objašnjava postojanje zla.
I sad, ako su Bublfritova objašnjenja duboko pogrešna, zašto nisu i teistička? To je pitanje na koje verujući moraju da daju odgovor.

Prevedeno uz dozvolu autora. Original na engleskom možete pročitati ovde.

Read More

Naučni metod III

Pet principa naučnog metoda (2/2)

U prethodnim postovima sam obradio prva dva principa naučnog metoda: sastavljanje hipoteze i posmatranje. Sada su na redu:

• naučne publikacije i diskusija između kolega, o procesu posmatranja i teorijskim studijama;
• završetak procesa istraživanja konsenzusom naučne zajednice;
• uslovnost završetka procesa istraživanja.

Naučne publikacije i rasprava o rezultatima

Ovaj princip je uperen ka umanjivanju verovatne subjektivnosti i pristrasnosti konkretnih naučnika. Svi smo mi subjekti i svako, čak iako je prihvaćeno među kolegama, mišljenje nije nezavisno od subjektivizma. Zato, što je veći broj specijalista koji učestvuju u stvaranju novog modela, to je verovatnije da je sastavljeni model najpribližniji stvarnom objektu. Vrlo je značajno da su u pitanju specijalisti, tj. naučnici koji su se specijalizirali u oblasti teorije koja je u pitanju, i koji, kada nešto utvrđuju, argumentuju sa vezama ka rezultatima konkretnih drugih posmatranja ili konkretnih teorijskih proučavanja.
Svaki rezultat koji dobiju naučnici, u bilo kojoj fazi ispitivanja, te bilo koje predložene izmene ili preciziranja se formiraju u naučnim publikacijama. Publikacija mora da sadrži opis konkretnog ispitivanja sa detaljima koji će dozvoliti drugim specijalistima da to ispitivanje ponove. O rezultatima i metodima koje su korišćene treba da se izvrši rasprava između specijalista, i rezultat ispitivanja može biti prihvaćen ili opovrgnut. Analiza se vrši u svim tačkama karakteristika kako samog modela, a tako i sa odnosom tog modela sa ranije stvorenim, opštijim, fundamentalnim modelima, koje već imaju status znanja.
Izučavanje nastaje prvom publikacijom, koja sadrži pretpostavke, na osnovu kojih autor započinje proces izučavanja. Nedostatak interesa ili pojava male količine kritičkog odziva ukazuje na to, da naučna zajednica ne vidi dovoljno osnova da bi data pretpostavka bila uopšte vredna posmatranja, čak ni u statusu hipoteze.
O najznačajnijim istraživanjima se raspravlja u širokom krugu naučne zajednice da bi se broj grešaka (i subjektiviteta) sveo na minimum u metodama istraživanja, a takođe se o temi raspravlja i iz drugih naučnih disciplina. Široka rasprava omogućava da se isključe pristrasnosti koje mogu biti svojstvene specijalistima određene oblasti. Rasprava u širokom krugu naučne zajednice je naročito neophodna, ako se pod lupu istraživanja postavljaju ranije ustanovljeni fundamentalni modeli, kako u datoj oblasti znanja, tako i u drugim oblastima.
Publikacija ima status naučne samo u slučaju ako je ona objavljena u relevantnom, specijaliziranom naučnom časopisu. Publikacije objavljene sredstvima masovnog informisanja nemaju status naučnih i specijalisti se takvim publikacijama ne bave ni kao hipotezom, a pogotovo ne kao znanjem. Pokušaj da se odobri mišljenje po nekom naučnom pitanju kroz sredstva javnog informisanja, a ako je to mišljenje izneo naučnik, bez prethodne naučne rasprave u specijalizovanom naučnom časopisu, a prikazuje se kao posledica naučnog istraživanja, naučna zajednica smatra nepoštenjem u najmanju ruku. Naučnik, koji je pokušao tako nešto dobija status pseudo-naučnika.
Dešava se da naučnik, koji ima stepen ili zvanje u nekoj naučnoj oblasti, počinje da izdaje materijale po nekim drugim naučnim pravcima bez rasprave u relevantnim naučnim časopisima i, zbog nekompetentnosti, u publikacije se uključuju izmišljotine, koje ne da nemaju statusa znanja, nego nisu ni hipoteze. takvo ponašanje se takođe posmatra kao pseudonaučna. Jedan takav primer ću dati u nekom od sledećih postova.

Završetak procesa istraživanja

Završetak procesa istraživanja je konsenzus naučne zajednice da su izvedene sve dostupne činjenice u datom vremenskom periodu, da je izanalizirana svaka informacija o objektu, te da su sve etape istraživanja prošli naučnu raspravu i da su objavljeni u naučnim časopisima. Vid tog konsezusa se vidi po „tišini“, a na njega ukazuje prestanak pojavljivanja novih publikacija o provedenim ili predloženim istraživanja.
Rezultatom završetka procesa istraživanja se javlja izbor između dve varijante: model objekta je prihvaćen ili model objekta nije prihvaćen kao dokazan. Izbor između dve varijante se vrši ekspertskom ocenom. Ulogu ekspertskog mišljenja, se kao prvo koriste mišljenja specijalista tog i bliskih naučnih pravaca. Takođe mogu da se uzmu u obzir i mišljenja drugih članova naučne zajednice, naročito ako odlično vladaju metodama posmatranja ili analize, koje su bile korišćene u istraživanju.
Ako je ogromna većina specijalista počela da posmatra stvoreni model oslikavanja realnosti, model počinje da prelazi iz statusa hipoteze u status dokazanog znanja - teoriju. A objekat, koji ta teorija opisuje, počinje da se smatra stvarnim. Nijedna naučna organizacija ne donosi formalna rešenja, već se specijalisti u novim istraživanjima i praktičnim primenama počinju oslanjati na stvorenu teoriju kao da je znanje. Svaka uspešna primena nove teorije se smatra dopunskim argumentom u korist njene adekvatne realnosti.
Međutim, ako ogromna većina specijalista ne smatraju mogućim priznati stvoreni model kao sliku stvarosti, model ne prelazi iz statusa hipoteze u status teorije. Ako se pri tom nisu pokazale greške u pretpostavkama, koje omogućavaju status hipoteze, model može ostati u statusu hipoteze neograničeno mnogo. Ukoliko je ukazano na greške u pretpostavkama, model gubi status hipoteze. U slučaju da se pojave nove pretpostavke koje podupiru dati model, modelu se vraća status hipoteze. U svakom od ovih slučajeva objekt koji se opisuje modelom se ne smatra stvarnim.

Uslovnost završetka procesa istraživanja

Završetak procesa istraživanja stvaranjem teorije je uvek uslovan. Teorija je približna i nije garantovano potpuni model istraživanog objekta, sačinjena od informacija o objektu koje su dostupne u sadašnjem vremenu. Kada se pojave nove mogućnosti za posmatranje, one se obavezno sprovode, a postojeći model može biti dodatno precizirana, promenjena, a mogu da se i promene granice njene primene. U slučaju da se u novim posmatranjima i u novim analizama pojave načelne greške pri ranijim istraživanjima, stvoreni model može biti i opovrgnut.
Završetak procesa istraživanja time što model nije dokazana je takođe uslovna. Svako istraživanje se zasniva na osnovu određenih posmatranja u dostupnim uslovima, te metodima koji su dostupni u u ovom vremenu, ne može da garantuje da se u budućnosti neće pojaviti nove mogućnosti, sa kojima će biti moguće dokazati adekvatnost predloženog modela.
Svako naše znanje nije apsolutno, kako u smislu dokazivosti teorija, tako i u smislu nedokazivosti. Međutim, naučni metod u sebe uključuje sve ono što je na osnovu mnogovekovnog iskustva čovečanstvo izgradilo da bi, koliko je god to moguće, približilo dokazane teorije najpotpunijem i najobjektivnijem prikazivanju stvarnosti.

U sledećem postu ću se pozabaviti posledicama ovakvog načina razmišljanja

Read More

Caru carevo, a Bogu Božje!

Danas je vladika bački Irinej, kako prenosi B92, pozvao medije da se ne mešaju u poslove SPC i da o Crkvi ne govore, kako reče, takozvani verski analitičari:

Vladika bački Irinej

Vladika je na konferenciji za novinare, prvoj posle početka redovnog majskog zasedanja Svetog arhijerejskog Sabora, rekao da nije u redu da se pojedini stavovi Crkve "proveravaju" kod pojedinih analitičara, jer smatra da može da bude samo obrnuto.
"Zvanični stav Crkve treba objaviti onakav kakav on jeste, bez komentara, bez dodataka, pa neka svako to tumači na svoj način", rekao je vladika bački (na slici). 

Na vladikinu žalost, u ovoj državi i dalje najviši primat po pitanju ljudskih prava ima Ustav, a Ustav garantuje svakom građaninu da iskaže svoje mišljenje, ako treba, i putem medija. Uzimajući u obzir da su „takozvani“ verski analitičari, veći deo života proveli proučavajući crkvu, njena dela i motive, onda je neophodno da se oglase i ti, „takozvani“ verski analitičari, i svojom ekspertizom obaveste prosečnog građanina i u jedan drugačiji stav. Taj prosečan građanin Srbije, nažalost nema dovoljno znanja o SPC, pa ga je kao takvog veoma lako „prevesti žednog preko vode“. Zato je neophodno imati, kakve takve, „takozvane“ verske analitičare.

Tužno je ovo samopostavljanje Crkve kao vrhovnog moralnog sudije i institucije koja jedina ima prava da kritikuje, ali ne i da bude kritikovana. Kao prvo, Crkva mora prvo da se očisti iznutra da bi uopšte pretendovala na takvo mesto, a kao drugo, neka se ugleda na svog spasitelja gde u Jevanđelju po Marku, u poglavlju 12, kaže: 

I odgovarajući Isus reče im: Podajte ćesarevo ćesaru, a Božje Bogu. I čudiše Mu se.

Sam Isus je odvojio crkvu od države... 


Hoću da kažem da ja, kao lojalni građanin ove države, koji redovno plaća porez, doprinose i šta sve ne, mislim da imam više moralnog (i svakog drugog) prava od Crkve da budem obavešten od svih zainteresovanih strana u dijalogu o crkvi i njenim delima, te da, takođe, imam prava i da kritikujem svaki potez Crkve koji mi se ne dopada. 

Vladika Kačavenda

• Naročito kad pripadnici Crkve bivaju zaštićeni i abolirani od zločina koji čine nad maloletnim licima. 
• Naročito kad se pripadnici Crkve sve više i više bogate, a narod ostaje jednako siromašan. 
• Naročito kad pripadnici Crkve pozvaju na linč po osnovu diskriminacije. 
• Naročito kad pripadnici Crkve preuzimaju posao psihijatara i doktora i laički leče teška psihička oboljenja.
• Naročito kad pripadnici Crkve pozivaju na upokojenje živih.
• Naročito kad su učenja Crkve u ogromnoj suprotnosti sa učenjima u Bibliji, a koja bi trebalo da bude njihova osnova.
• ...
• ...

Read More

Prokleti Ateista

Šta je to ateizam?

Jednostavno rečeno, ateizam u najširem smislu označava odbijanje svakog verovanja u božanska bića. U najužem, ateizam označava nedostatak verovanja da bilo koje božanstvo postoji. Direktna suprotnost ateizmu je teizam, dakle verovanje da postoji najmanje jedno božanstvo. Reč ateizam dolazi od starogrčke reči αΘεος koja u bukvalnom prevodu znači „bez boga“, i označavala je sve one koji nisu verovali u zvaničnog boga ili bogove tog vremena. U međuvremenu, nova definicija ateizma se proširila zbog razvoja kritičke misli i naučnog metoda.

Paskalova opklada 

Svi ste čuli za Paskalovu opkladu. Za one koji ne znaju, veliki naučnik Blez Paskal, postavio je opkladu po kojoj je profitabilnije verovati u Boga nego ne verovati. I to iz sledećih razloga:

1. Bog postoji i pogodili smo: U ovom slučaju bismo živeli sa uverenjem da Bog postoji, pa bismo samim tim i živeli uzdržanim i pobožnim životom, zašta bismo bili nagrađeni večnim, beskonačnim životom i večnim blaženstvom. Dakle, žrtvovanje našeg konačnog života bi se isplatilo.
2. Bog postoji i promašili smo: U ovom slučaju bismo živeli kao da nema Boga i zbog toga bismo bili kažnjeni na večni, beskonačni život pun patnje i agonije, tj. na pakao. Treba napomenuti da Paskal ne spominje nigde eksplicitno kaznu u vidu pakla. Ovo je samo predpostavka u odnosu na tumačenje Biblije koje predviđa kaznu za nevernike u vidu večnog života u paklu.
3. Bog ne postoji i promašili smo: U ovom slučaju bismo protraćili svoj život živeći pobožno i kao nagradu ne bismo dobili ništa. Dakle, žrtvovanje našeg konačnog života se ne bi isplatilo.
4. Bog ne postoji i pogodili smo: U ovom slučaju ne bismo živeli pobožnim životom i s obzirom da bismo bili u pravu, ne bismo dobili ništa kao nagradu, ail isto tako ne bismo bili kažnjeni za neverstvo. Samim tim nismo ni na gubitku ni na dobitku.

Opklada ateiste

Odgovor ateista na Paskalovu opkladu je uobličio Majkl Martin u svom delu Ateizam: Filozofsko opravdavanje. On u svom delu tvrdi da je suštinski, mnogo bolje živeti dobar život nezavisno od toga da li Bog postoji ili ne. Većina religija danas smatra da je njihov Bog dobar i pun ljubavi. Sledeći tu logiku, Martin je dao sledeću opkladu:

1. Živiš pravičan život, veruješ u Boga, i Bog postoji. Ideš u raj i nagrađen si večnim, beskonačnim životom i večnim blaženstvom. 
2. Živiš pravičan život, ne veruješ u Boga, i Bog postoji. Ideš u raj i nagrađen si večnim, beskonačnim životom i večnim blaženstvom zato što je Bog dobar i pun ljubavi. 
3. Živiš pravičan život, veruješ u Boga, ali Bog ne postoji. U tom slučaju ostavljaš pozitivno zaveštanje iza sebe i živeti život je imalo smisla. 
4. Živiš pravičan život, ne veruješ u Boga, ali Bog ne postoji. U tom slučaju takođe ostavljaš pozitivno zaveštanje iza sebe i živeti život je imalo smisla.
5. Živiš zloban život, veruješ u Boga, i Bog postoji. Ideš u pakao i kažnjen si na večne, beskonačnim muke. 
6. Živiš zloban život, ne veruješ u Boga, i Bog postoji. Ideš u pakao i kažnjen si na večne, beskonačnim muke. 
7. Živiš zloban život, veruješ u Boga, ali Bog ne postoji. U tom slučaju ostavljaš negativno zaveštanje iza sebe i živeti život nije imalo smisla. 
8. Živiš zloban život, ne veruješ u Boga, ali Bog ne postoji. U tom slučaju ostavljaš negativno zaveštanje iza sebe i živeti život nije imalo smisla.
9. U slučaju da je Bog malevolentan, svima se loše piše.

Ateistički pogled na svet, zasnovan na nauci, naučnom metodu i slobodnoj kritici, te sekularnosti, zaista unapređuje svet oko nas sa pozitivnim i kvalitetnim inovacijama, koji su u suprotnosti sa dogmom koju propagiraju religije i crkve. Jer dogme su nepromenjive, a svet se menja. 

Bog je nepotreban.

Read More