Crtica o tolerantnosti

Svojevremeno sam sedeo u kafani sa mojom dragom i gledao sam utakmicu Nemačka : Srbija. Bio je to dobar fudbal. Naši se nisu uplašili, znali su da je u pitanju sve ili ništa. I igrali su srcem. Srčanih je bilo i u kafani. Momci su zdušno navijali, Kao da je upravo njihov doprinos ključan za pobedu nad Nemcima. Ali, to je kafana, ljudi gledaju fudbal, piju pivo, ili nešto žestoko, grickaju kikiriki i slane zanimacije.
U jednom trenutku je jedan dečko, dvadesetak godina, posle promašene šanse, opsovao Boga.

I više utakmica nije bila važna. Važno je bilo biti vernik, biti pravoslavac, biti Srbin. Nije pristao. Branio je svoje pravo na svoj stav. Pale su teške reči, izvukli su ga napolje. Nekoliko minuta kasnije je došla i policija, a za njima i ekipa hitne pomoći.

Dečko nikad nije saznao da smo ipak na kraju uspeli da pobedimo Nemce rezultatom 1:0. Za njega nije bilo rezultata. Ni tog, ni bilo kog drugog. Samo praznina.

Nedavno sam čuo da je momak koji ga je ubio, umro od posledica moždanog udara.

I njega mi je bilo žao.